Primicanja naših odmetnutih članova

Šta i koga imamo danas u naopakom delu naše stvarnosti?

Pitanje traži malčice razmišljanja, a i malo smelosti da se suočimo sa istinom. Jer, posle svakog nepromišljenog postupka zapati se malo bola, potekne nešto sramote i zaiskri tek nešto svesti o sutrašnjici. Zato, ajde ovako, korak po korak.

Osim jednog broja izanđalih gradskih i republičkih lisaca koji su celoga veka bili prikačeni na gotovanske cucle ili su živeli ugrađeni u bilo šta od čega su mogli da se baškare a da ne zarađuju već da im stalno kaplje, osim čudnog ponašanja majke pravde koja je predugo izbegavala primenu zakonitosti i medija koji su radili kako im se odnekud nalagalo… ko se još postavio na neprijateljsku stranu, iznenađenu otporom male jevrejske zajednice koja je neumorno ispoljavala duh Masade?

Da li je potrebna velika pamet pa da se dosetimo odgovora? Mislimo na to „ko još“…

Zlo je trajalo bezmalo dve i po godine, zajednica je bezdušno sramoćena, bitange su nemilice trošile pare dobijene na nekadašnjim leševima, sa najcrnjim novcem u istoriji planirale su još gore zalete u bešćašća i nastojale su da ih izvedu čak i onda kada su ih u tome kočile opomene iz najviših državnih tela. Ko im je u tome takođe svesrdno pomogao? Možemo li ih se setiti danas posle kalvarije kojom smo pošli krajem 2017. i valjda okončali taj put?  

Nekome je odgovor jasan posle prvih naznaka. Ali, za one koji se još nisu dosetili, evo: u toj ružnoj predstavi značajnu ulogu odigrali su naši ljudi, članovi naše zajednice, opštinari koji su požurili da se prikače na voz u koji je natrpano mnogo šta od onoga što su nam naši stradalni preci ostavili. Da se tu „ogrebu“, na malo ili na veliko, na duže ili na kraće.

Te ljude znamo po imenima. Znamo ih i kao članove opštinskog Veća od jeseni 2017, kao članove Nadzornog odbora, kao nameštenike fantomskog preduzeća koje nije zaradilo ni dinar ali jeste poslužilo za šarenilo marifetluka, kao one koji su bili „zaduženi“ za rad Kulturnog centra… Da, svi oni imaju imena i sve njih mi decenijama odlično znamo kao nekadašnje aktiviste, volontere, odgovorne ljude sa kojima smo rasli, znamo ih i kao prijatelje… Šta je u ovome odnedavno njihov zajednički imenitelj?  

Evo lakog odgovora: oni su prvi koji su dobijali para za rad koji je sto godina bio dobrovoljan. Dobijali su ih onako, sa neba. Postojim – znači: padaju mi pare svakog meseca, „helikopterski novac“ kako odnedavno znamo za termin. A za to plaćeno, zauzvrat, traženo je samo jedno: za odluke vrhuške mora se pozitivno glasati! Nema kritičkog sagledavanja, taman posla protivljenja! Kome se otme ili se zaboravi pa ne digne ruku na poziv za izjašnjavanje u korist, ispada iz grupe plaćenika! Nema više, svakog meseca, 45.000 dinara pa naviše.

A neki su u tu strvinsku grupu ubacili i članove svojih porodica i široko se opustili. Neka ide dok može!

Malo se ko od njih upitao za cenu takve poslušnosti. A znali su: time, tj. njihovim glasovima i njihovim povlađivanjem stvarao se privid demokratskog upravljanja Opštinom. Siva vrhuška ima “opravdanje” za ono što radi. Sve je izglasano, upeglano, moraju se poštovati odluke zvaničnih organa. A ako se nešto i zaboravilo, lako ćemo da “popravimo”!

Ti ljudi imaju imena i mi ih znamo. Oni su podržavali naopakosti, oni su glasali kako im je nalagano, oni su deo utemeljavanja zla koje se krajem 2017. prosulo po zajednici.   

Da li su ti takvi ikada zastali, uzeli vazduh, počešali se po glavi i upitali sebe: šta mi to podržavamo? Kako nas nije sramota što to radimo? Koliko će to muka naneti zajednici? Mi glasamo za sprovođenje zla i bitangama dajemo podršku za nemerljive iznose koje troše na sebe i neke čudne ljude sa strane koje su doveli da isisavaju našu ostavštinu, ono što je pukim božijim usudom došlo do nas iz pepela naših predaka? Jednog dana sve će se saznati i sve će ovo prestati – a mi tada treba da izađemo drugim članovima pred oči? Šta ćemo tada da im kažemo, šta da odgovorimo ako nas pitaju: zašto smo to radili? Šta će biti odgovor, zaista?   

Poslednjih meseci, a posle upisa demokratski izabranog predsednika u državna akta i ustanovljenja legalno izabranih organa i uprave JOB, deo zloćudih korisnika zajedničkog nasleđa buni se zbog promene stanja. Svrbi ih izostanak para s neba, previše su navikli na njih, pričaju o nekakvoj avgustovskoj skupštini članstva, zakukavaju gde god stignu i sanjaju preokret koji bi im doneo ponovno korišćenje nasleđa po njihovoj volji. Pokrenuli su i adresu „Glas istine“ ne bi li lakoverne privukli da im poveruju. Njima je, izgleda, samo da povuku još jednom, kao narkosi – pa, neka ide život! I znaju: ako nam se ne primaknu, neće im biti ni obraza. 

Oni imaju imena, i to je neporecivo. Ali, da li imaju dušu? Tu je odgovor već neizvestan.

REDAKCIJA

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *